Витла морају бити безбедно причвршћена током рада како би се спречило клизање или превртање. Методе анкерисања су категорисане у четири типа на основу величине вучне силе: вијцима, анкерисањем дрветом, вертикалним анкерисањем и сидрењем противутега. Приликом извођења операција подизања витлом, посебна пажња се мора обратити на следеће: жичано уже треба намотати на бубањ одоздо да би се обезбедила стабилност; најмање 3 до 4 омота жичане ужади морају остати на бубњу како би се спречило да се фиксни крај одвоји; правац улаза ужета треба да буде окомит на осу бубња у његовој средини како би се избегле бочне силе које изазивају померање опреме; а минимално растојање између витла и завршне водеће ременице не сме бити мање од 25 пута дужине бубња.
Витла нуде предности као што су велика носивост{0}}носивости, глатко и поуздано подизање и широк опсег радних брзина; међутим, недостатак свести о безбедности и ефикасних оперативних пракси често доводи до несрећа на радном месту. Витла се могу користити самостално или као компоненте у машинама за дизање, изградњу путева и дизање рудника. Због једноставног рада, великог капацитета ужета и лакоће премештања, они се широко користе за подизање или хоризонтално вучење материјала у секторима као што су грађевинарство, заштита вода, шумарство, рударство и лучке операције.